Postupak upravljanja vozilom po snegu zahteva kretanje kontinuiranom brzinom, bez cestog menjanja stepena prenosa, naglog ubrzavanja ili usporavanja. Pri kretanju u koloni vozila treba koristiti tragove koje su ostavili drugi ucesnici u saobracaju.
Mogucnost kretanja vozila po snegu zavisi od :
- debljine snega
- nosivosti
- pokretljivosti vozila
- kao i od vestine upravljanja.
Koriscenjem zimske opreme, odnosno lanaca za sneg, pokretljivost po snegu se povecava za 20%.
Kretanje vozila po vlaznom snegu je mnogo lakse od kretanja vozila po suvom snegu. Vlazni sneg se dobro sabija i dozvoljava da se sare protektora pneumatika utiskuju i poboljsavaju sabijanje, sto dovodi do lakseg kretanja vozila. Vozila sa jednostrukim tockovima imaju vecu pokretljivost po dubokom snegu od onih sa dvostrukim tockovima.
Ako se prilikom kretanja vozilo zanosi u stranu, vozac treba da okrece tocak upravljaca u onu stranu u koju se zadnji kraj vozila zanosi i pritom:
- otpusti pedalu ’’gasa’’ ukoliko je imao nameru da jos vise ubrzava,
- otpusti pedalu kocnice ukoliko je krenuo naglo da usporava.
Vozac vozila je prilikom voznje po klizavom kolovozu prinudjen da vozilo usporava ubacivanjem u nizi stepen prenosa (motorno kocenje) i blagim pritiskanjem pedale kocnice. Na taj nacin vozac ce odrzati svoje vozilo na pravcu i nece doci do preprecivanja vozila na kolovozu ili sletanja sa puta. Znaci, nikako naglo ne koci na klizavom kolovozu.
Ukoliko pak dodje do proklizavanja pogonskih tockova, treba povecavati prijanjanje smanjivanjem pritiska vazduha u pneumaticima, pa cak neki vozaci i dodatno opterecuju pogonske tockove stavljanjem tereta na tom delu vozila.
